Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

Шездесетих и седамдесетих година још увек је преовладало мишљење о лепоти новинарског позива. Бити новинар у то време значило је бити припадник једног елитног и привилегованог еснафа. Међу млађом популацијом тај мит је био нарочито жив. Кад кажете да сте новинар то је у то време значило да сте интелектуалац, образован човек широких видика и надасве писмен човек. И сâм сам тих година решио да кренем путем новинарства; са осамнаест година почео сам да пишем за локални лист ПОБЕДА а са деветнаест сам добио прву дописничку легитимацију. Не могу описати задовољство кад сам на неким манифестацијама овом чаробном легитимацијом пролазио где остали свет није могао. У то време за нас млађе у рангу божанства су били новинари Мирослав Радојичић, Предраг Милојевић, Ђука Јулијус, Југ Гризељ, Славољуб Ђукић, а у домаћој редакцији главни уредник Божа Милићевић, Саша Симић, Рики Гавриловић, Антоније Стефановић и Миомир Хари Ристовић. И касније сам се дружио са новинарима а ...

Деда је тврдио : У историји постоји само клање, крађа злата и ништа друго!                                                            Бора Ћосић, Улога моје породице у светској револуцији             У време изборне кампање за америчког председника, писала је штампа, посебно се преко друштвених мрежа истакао извесни Македонац из Велеса који је срцем и душом био за Трампа. И наши радикали на челу са хашким робијашем Војом Шешељем облачили су мајице са Трамповим ликом. Слушао сам и сељаке како испред продавнице, седећи на празним гајбама, и испијајући пиво, орате како ће Трамп бити српска мајка и како ће Шиптари сад ...

Нигде као код нас тзв. транзиционе промене нису у свет политике и бизниса гурнуле људе који ни у сну нису сањали да ће некоме бити важни и о нечему одлучивати. У тој општој смутњи неки су ни криви ни дужни постали богати а неки богати и популарни. Сећам се тако да у једној нашој серији из тог времена извесни домар, стицајем околности, постаје власник приватне клинике и свом некадашњем директору и познатом доктору се обраћа са “Шта ћеш бре, доцо”. Народу који пола века није знао шта су избори и политричка борба сервирани су тзв. први демократски избори и онда су на сцену, пре свих, ступиле политичке протуве и гомиле увлакача и послушника. Из тих ешелона регрутоваће се добар део тадашње државне апаратуре, а један део тих истих докопаће се и скупштинских клупа па чак и министарских фотеља. Најопаснији међу њима били, наравно, они болесно амбициозни а природно глупи и нешколовани. И представа је могла да почне. Са тв екрана су почели...

            Кад сам својевремено као млад професор у Крушевачкој гимназији предавао на смеру за новинарство који се тачно звао култура и информисање , поједини професори су их у шали називали НЕКУЛТУРА И ДЕЗИНФОРМАЦИЈА. После много година испостави се да овај шаљив назив није био без основа. (Но, да не бацим љагу на ту паметну омладину па да неко помисли да су баш они криви за све бољке данашњег новинарства. Већина њих је школовање наставила у сасвим другачијем правцу а неки су, истина, постали и добри и поштени новинари.)             Верујем да ће се данас сваки мислећи грађанин ове наше напаћене земље сложити да се данашње српско новинарство срозало до невиђених низина и да нема тог прашка и сапуна које му може опрати црни образ. Како се то десило да се једна некад пожељна и популарна професија суноврати и постане порокажена?    ...

                                        Фото Телеграф, Драгутин Стојменовић Стара латинска изрека o trmpora o mores ( о времена, о обичаја  или, преведено сасвим у духу српског језика: свако време носи своје бреме) недвосмислено говори о периодичним променама које су, као стихија, захватале људско  друштво. Те промене су  понекад биле плитке и, за око обичног посматрача, невидљиве, а некад  радикалне и драматичне. Нема сумње да су кризе и ратови били најзначајнији генератори  свих друштвених промена а да су предратна и поратна времена била најпогоднији активистички простори нових идеја и нових идеологија. Могло би се рећи било је то  сасвим у духу оне песме Душана Васиљева   Човек пева после рата .  Најзанимљивије је да су промене, на било којој страни света, имале обележја епидемија, захватале су друшва фронтално уздуж...

            Ових дана дигла се у медијима велика прашина поводом реизбора три наставника на Београдском универзитету. Наиме, три ванредна професора одлуком изборних већа нису постала редовни професори. Обичном човеку који није упућен у марифетлуке напредовања и реизбора на универзитету, мање или више, ништа није јасно.  Узгред, догађали су се такви „инциденти“ и на факултетима мимо Београда а да ничија мајка није заплакала и ничије перо није у бесу дрљало по хартији. Елем, да видимо у чему је ствар и да појасним откуд мени право да расправљам о ономе што се дешава у маглама „олимпских висина“. Па, ево, да кажем: у току свог радног века предавао сам на пет факултета која стоје у надлежности три универзитета а прво изборно звање стекао сам на Институту за књижевност и уметност у Београду. Верујем да ће ме читаоци сматрати компетентним .             Из перспективе Закона  о високом шк...

Оног тренутка кад су књижаре постале стоваришта књига и кад се у књижару улазило са корпом из маркета, књижара је изгубила душу.             Крајем прошлог века, по угледу на западне метрополе и Београд је добио своје супермаркете књига. И сами називи МАМУТ, ДЕЛФИ, ВУЛКАН подсећали су на нешто велико, јако,  на оно место где можете наћи и иглу и локомотиву. Савремени човек чезне за мегаломанијом: треба му више стотина ТВ канала, иако гледа једва пет, треба му супермаркет у коме нема шта нема, а он дневно купује хлеба , мелко и јогурт, а недељно зејтин, шећер и кафу. Треба му мобилни телефон са стотину функција а он једва да користи слушалицу и СМС. Али, шта се ту може, то је у бити човека још из библијских времена, из времена зидања ваваилонске куле. Но, вратимо се нашој причи о књижарама а и о књигама, свакако.             Ми старији и релативно ст...