Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

            Ових дана страхују многи наставници и професори у основним и средњим школама јер им у посету долази војска „обучених“( да не кажем едукованих) колега која ће дати завршну оцену о њиховом просветном раду. Страхују нарочито млади и неискусни и они ревносни који су увек своје „домаће задатке„ радили по слову закона. Не страхују, међутим, они искусни који су претурили преко главе све српске реформе од шуварица до оних Гашиних. Наиме, они већ знају да у Србији једнако добро пролазе и они који раде и они који не раде. И да радио не радио , свима свира исти радио. Али пођимо прво од фамозних комисија. Оне су направљене по старом моделу, а све са циљем да се јавности стави на знање да се неко опако свети српском образовању. Зли језици веле да су у нашем случају свете они који су седели у оним издвојеним клупама, а неке смо називали и понављачима . (О, светогрђа , где то рекох, кад не рекох за ону клупу да је магарећа.)...

            У време просветитељског ентузијазма социјалистичке самоуправне „елите“ кад је та „елита“ имала нешто велике и мале матуре и нешто курсева са радних акција, настала су прва истурена одељења факултета и виших школа у нас. Настала су и остала. А остала су зато јер је увек у партијским редовима било оних којих се згражавао и сам славни народни посланик Рака Радовић , који су , како он каже, амбициозни а глупи  па држави чине невиђену штету. Ето , да више не чине штету, има да се прошколују и опамете! Елем, тако је та партија, а тако и данас партије задовољавају глад за образовањем и науком тих тзв.  народних маса, читај: својих чланова. А тек кад се увидело да је то корисна работа , онда су , као печурке после кише, почела да ничу та тзв. истурена одељења диљем бивше Југе. Ницала су на најневероватнијим местима, у српским паланкама и касабама где се још од  времена Милоша Великаго , у образовању није...

                        У плиткој води српске политичке сцене (боље рећи баруштине), после бројних редовних и ванредних избора, накупило се много политичких олупина и страдалника. Плутају тако раме уз раме бивши комунисти (прави и неправи), радикали, демократе (у више нијанси), тврди десничари, националисти, народњаци, глобалисти, препородитељи села, регионалисти, заштитници родне равноправности, демохришћани и хришћани, браниоци традиционалних вредности грађанског друштва, националпорсветитељи, експертска и квази експертска елита, представници (дарге нам) дијаспоре, политички дилетанти и аутсајдери, разноразне женске и омладинске мреже и ко зна ко све још. Добар део њих појавио се и изгорео пре но што је успео да заблиста и изговори прву реченицу свог политичког програма; један део њих, помоћу штапа и канапа, докопао се власти и моћи , али будући да им је алавост...

Причао ми је недавно један колега, универзитетски професор да су му последњег дана пред одлазак у пензију одузели картицу за паркинг, картицу за лифт и кључеве кабинета. Уз то, истог дана скинули су са врата таблицу с његовим именом. Задатак да обави овај деликатан посао добио је од свог шефа асистент коме је , разуме се због таквог поступка и такве журбе, било прилично непријатно. Но, шта је могао човек, урадио је оно што при крају служења војног рока за сваког војника уради четни евидентичар. Раздужио се тако и професор као обичан редов – све по списку. И он се осећао некако јадно . Вели , себе је видео као муву коју у сеоској кафани, на шареном столњаку убија нервозни гост. Неко ће рећи , шта је ту лоше. Човек је завршио радни век и посве је природно да врати оно што сад није његово. Па јесте, тако изгледа, само универзитетски професор није редов, ни магационер који ради са стварима; он је човек који је стварао нове људе па зато и није заслужио овакав интелектуални лап...

                         У једној ударној информативној емисији РТС-а  новопазарски политичар Есад Џуџевић је тражио хитно увођење босанског језика у тамошње школе. Дубоко сам уверен да Џуџевић сасвим добро зна да од  српске просветне власти тражи нешто што не постоји, ипак, у маниру овдашњих политичара, он је тражио баш то што не постоји и то одмах! ( У даљем тексту објаснићемо како и зашто не постоји.) Кад би неко са  сличних политичких позиција у  озбиљној и уређеној земљи тако нешто тражио у најмању руку  би га сматрали лудим. Али Џуџевић зна да у Србији просипање магле и  просејавање плеве постоји као легитимни политички чин. Он исто тако зна да је та политичка жвака много убојитија од незапослености младих и комуналног колапса у Пазару.(Загађена вода се пије у многим нашим градовима  па ко ће од тога да прави политички проблем.) У једној другој информативној емисији сазнајем...

У прошлом веку се сматрало да су кафане једна посебна врста универзитета. Те универзитете прошли су најзначајнији умови српске науке и културе. У њима су склопљени најзначајнији договори и  савези, написани многи манифести и прогласи. У њима су испеване многе песме и рођене многе прве љубави.  У Београду  где сам провео најлепше студентске дане се знало ко седи у Шуматовцу , ко у Клубу књижевника , ко код Мадере а ко код Коларца . Највише студенстки сати и дана провео сам на Коларцу , ресторану Душанов град код Знака питања ,  а кад је нешто требало да се брзо поједе, код Пролећа преко пута Танјуга . Кад смо деведесетих година неколико мојих колега и ја ходочастили по тзв. научним скуповима и књижевним вечерима диљем бивше велике нам домовине, знало се да је завршница сваког таквог састајања била у кафани. Неко од нас је тада смслио ону шаљиву максиму да је после књижевне вечери још боља књижевна вечера. И то је заиста било тачно. У кафани су били сви ...

         Питала ме је једном једна времешна госпођа  како је могуће да још увек нисам прочитао овогодишњег добитника НИН-ове  награде. Кад сам јој одговорио да  сваког награђеног писца читам са задршком од годину дана, још се више зачудила. Сматрала је да, неко ко се бави књижевношћу неизоставно мора  учествовати у   обреду књижевне иницијације свог еснафа. Видео сам по њеном погледу да је то сматрала и као питање части, оданости професији, па чак и као родољубиви чин. Ја сам, међутим, ствар видео другачије. Награда не тражи само дело , награда тражи и писца. Заправо,  жири пре свега тражи писца! За чланове жирија писац мора бити у тренду или још прецизније, он мора бити модеран . У неким случајевима из прошлости, он  је морао бити и политички подобан. Дакле, хтели-не хтели, морамо рећи , уз ризик да проблем упростимо, да књижевност и мода  иду паралелним колосеком.     ...