Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

У прошлом веку се сматрало да су кафане једна посебна врста универзитета. Те универзитете прошли су најзначајнији умови српске науке и културе. У њима су склопљени најзначајнији договори и  савези, написани многи манифести и прогласи. У њима су испеване многе песме и рођене многе прве љубави.  У Београду  где сам провео најлепше студентске дане се знало ко седи у Шуматовцу , ко у Клубу књижевника , ко код Мадере а ко код Коларца . Највише студенстки сати и дана провео сам на Коларцу , ресторану Душанов град код Знака питања ,  а кад је нешто требало да се брзо поједе, код Пролећа преко пута Танјуга . Кад смо деведесетих година неколико мојих колега и ја ходочастили по тзв. научним скуповима и књижевним вечерима диљем бивше велике нам домовине, знало се да је завршница сваког таквог састајања била у кафани. Неко од нас је тада смслио ону шаљиву максиму да је после књижевне вечери још боља књижевна вечера. И то је заиста било тачно. У кафани су били сви ...

         Питала ме је једном једна времешна госпођа  како је могуће да још увек нисам прочитао овогодишњег добитника НИН-ове  награде. Кад сам јој одговорио да  сваког награђеног писца читам са задршком од годину дана, још се више зачудила. Сматрала је да, неко ко се бави књижевношћу неизоставно мора  учествовати у   обреду књижевне иницијације свог еснафа. Видео сам по њеном погледу да је то сматрала и као питање части, оданости професији, па чак и као родољубиви чин. Ја сам, међутим, ствар видео другачије. Награда не тражи само дело , награда тражи и писца. Заправо,  жири пре свега тражи писца! За чланове жирија писац мора бити у тренду или још прецизније, он мора бити модеран . У неким случајевима из прошлости, он  је морао бити и политички подобан. Дакле, хтели-не хтели, морамо рећи , уз ризик да проблем упростимо, да књижевност и мода  иду паралелним колосеком.     ...

Прво нас је Запад научио брзој храни, најпре преко такозваних експрес ресторана, а потом нам је убацио Мекдоналдс сплачине које можете  да покупите са пулта док седите у ауту. Италијани су нас научили брзом испијању еспреса, онако како Руси испијају вотку. Кодак нам је понудио полароид фотографију која одмах излази из апарата. Све је брзо , ништа лагано и темељно . Све то било је намењено сваком од нас , као и фармерице, панталоне америчких шталмајстора. Све је доступно, привремено, треба га брзо узети и брзо отићи. Узми, употреби  и баци . Тако је и Ерика Џонг описала мушкарца из перспективе жене. Ништа не мисли, ништа не питај јер то раде сви.   Данашње време не зна за мерачко испијање кафе, не зна за вечере које трају по неколико сати.  Данашње време не зна за босански ћеиф где се на клупици испред куће седи сатима и гледа и повремено коментарише оним свезначећим ЈАх! Тада се полако  ходало, полако мислило и темељније мислило.Чувени ходољуба...

                                    Кад је Таипов деда јахао своју бедевију по Косову раја је морала да се склања с пута. Што даље то боље, а најбоље што даље од дедине камџије. Таипов деда је могао да сврати код сваког Србина и да затражи све, да затражи све оно што се даје најдражем госту. Таипов деда је измислио право прве брачне ноћи и није волео кад се неко противи. Таипов деда је више њих набио на колац за пример другима.  Били су срећни они који су погубљени на пању или на ћуприји. Тај Османов унук а Таипов деда је трговао робљем, пљачкао цркве и скидао олово и крстове са кровова. Шта све није радио у то време тај Таипов деда чијег се имена не сећам, а ли свеједно: могао се звати Омер, Сулејман или Мурат. И његова владавина је трајала и трајала... Једнога дана , једнога судбоносног дана кад је Раја ојачала и кад се окуражила, Таипов деда је сањао ружан сан. Беше нека река и нека...

            „Простори слободе“, мото овогодишњег Сајма књига у много чему данас звучи цинично и нејасно. Ако, рецимо, прихватимо могућност да је простор слободе (слобода стварања) или овогодишњи Сајам као слобода ( и право) излагања, то у најмању руку јесте само делимично тачно. Изгон  некадашњих националних издавача из централне хале и уступање места новонасталим величинама, свакако је резултат  моћи новца и моћи политике, а не наводне слободе и права. И право на публиковање књижевног стваралаштва свело се данас опет на слободу повлашћених и привилегованих, оних који могу  да спонзорства намичу по клановској (политичкој?) буразерској или племенској повезаности. ( Нема више оних великих издавача где сте могли да предате рукопис и  учествујете у , колико толико , коректној  ауторској утакмици.) Да и не говоримо о другим проблемима као што су конкурси издавача, да не спомињемо ауторске хонора...

Каква је будућност државе где водећи политичари преко ноћи постану бизнисмени па онда  бесомучно покраду државу а новац у џаковима разнесу по свету. Каква је будућност државе која има друмску мафију, нарко мафију, фармако мафију, просветну мафију, грађевинску мафију, рударску мафију, фудбалску мафију, црквену мафију, банкарску мафију, приватизациону мафију. Шта ће остати од државе  у којој судије не суде по правди и закону, већ по количини новца у коверти, где полицајци јатакују дилерима дроге, лоповима и преварантима; где полицајци, попут хајдука, пресрећу грађане и отимају све што се отети може, где се купују и препродају дипломе, где студенти полажу испите „бубицама“ и „пушкицама“, где магистри на факултетима дочекају пензију, а лажно се у јавности представљају као професори ,  доктори и академици. Шта ће остати од државе у којој постоји царство лажних пензионера, царство шверцера, утајивача пореза, крадљиваца шина и бандера, крадљиваца струје, џепароша ...

ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ             Повећање броја „државних непријатеља“ у појединим земљама „традиционалне демократије“ поуздани је знак да су тамошње владајуће структуре направиле неку озбиљну свињарију. Али ако се број државних непријатеља умножио и далеко изван граница тих земаља , онда је свакако реч  о свињарији планетарних размера. Уопштено речено кадгод су се криминални државни интереси сударали са моралним начелима и људским правима дежурни кривци бивали су баш они,   „државни непријатељи“.             Историја нас учи да параноично зазирање од тзв. државних непријатеља није изум овог века. Било је тога и у прошлости у различитим режимима. Тај општи назив државни непријатељ, од случаја до случаја, имао је и разне синониме као што су шпијун, страни плаћеник , домаћи издајник, пета колона, унутрашњи и спољни непријатељ итд.     ...