Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

Повод за овај текст је јадиковка познатог српског писца Мирослава Јосића Вишњића који је објављен у Политици од 18. маја ове године. Наиме, Јосић Вишњић се јада културној јавности како су га завлачили уредници Српске књижевне задруге (СКЗ или Секазаге, како он написа). Нема разлога да му се не верује јер оно што се последњих година дешава у српском издаваштву наличи на јурњаву остарелих мишева по празним преградама старог кухињског ормара који још мирише на сир и кобасице. И да појаснимо  ко су мишеви а шта је ормар. Мишеви су бивши државни писци и учредници навикнути на државне субвенције и лагодан живот а ормари су зграде , просторије и редакције бивших угледних државних издавача. И као што мишеви у старом кухињском ормару мисле да ће се храна у фиокама волшебно појавити, тако и наши учредници ( Јосић се жали на теразијског Мила, а ли то може бити и неки теразијски Ђого или Ного, свеједно) мисле да ће се држава обогатити и добацити новце да они пишу и отписују, уредникују...

            У време кризе „државна јасла“, како народ воли да каже илити дословно  буџет, како се стручно каже, најбоље су и најсигурније прибежиште. Државни службеници који примају плату из буџета су под сигурним државним кишобраном, али  они који нису такве среће у кризно време налазе  стотину начина да откину део буџетског  колача.  У последњих четрдесетак година  из буџета или од порсеких обавеза грађана Србије исплаћиване су тако лажне борачке пензије (било их је), лкажне инвалидске пензије ( и сад их има), сумњиве националне пензије (одскора) ,  накнаде хашким оптуженицима, накнаде за штетно или погрешно склопљене уговоре („случај сателит“), накнаде за туче белом свету ( „случај Ковачевић“), накнаде за изгубљене спорове руководећих људи ( на стотине), накнаде голооточким затвореницима, накнаде за фантомске штедње пирамидалних банака ( стара  штедња , потрошена ко зна где) на...

  Један незавршен есеј Логика новца , логика трговине  и логика зараде управљала је вековима на пут људе различитих крајева, различитих вера, нарави и обичаја. Баш као што су ветрови на небу управљали облаке, час на једну , час на другу страну,тако је трговачка страст управљала  људе. А трговац и трговачка страст постоји у сваком човеку, какав год он био – сељак или племић, радник или интелектуалац, мушарац или жена. Нема силе ни оружја ни закона ни границе која их је  у том послу може зауставити. Они су  на пут трговине кретали енергијом лососа  у време парења. Дужина пута није била битна ако је зарада била изгледна и обећавајућа. Историја сведочи о многим трговачким путевима:  о путу соли о путу свиле и многим сличним путевима.  У трговини нема идеологије, нема вере ни политике – све је само логика зараде и процента. У трговини постоји само један језик – језик новца, понуде и потражње. Тај језик је као есперанто , сви га разумеју, а...

         Питала ме је једном једна времешна госпођа  како је могуће да још увек нисам прочитао овогодишњег добитника НИН-ове  награде. Кад сам јој одговорио да  сваког награђеног писца читам са задршком од годину дана, још се више зачудила. Сматрала је да, неко ко се бави књижевношћу неизоставно мора  учествовати у   обреду књижевне иницијације сопственог еснафа. Видео сам по њеном погледу да је то сматрала и као питање части, оданости професији, па чак и као родољубиви чин. Ја сам, међутим, ствар видео другачије. Награда не тражи само дело , награда тражи и писца. Заправо,  жири пре свега тражи писца! За чланове жирија писац мора бити у тренду или још прецизније, он мора бити модеран . У неким случајевима из прошлости, он  је морао бити и политички подобан. Дакле, хтели-не хтели, морамо рећи , уз ризик да проблем упростимо, да књижевност и мода  иду паралелним колосеком.     ...

  ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ ШТА ЈЕ ПРИЧА             Прича је човекова исконска потреба за општењем са вечношћу и пут ка савршенству. Она је несумњива потврда његове збуњености, запитаности и усамљености. Њом човек хиљадама година на хиљаду нових начина поставља иста питања, уверен да ће баш њему провиђење показати онај камен испод кога је , као златна рибица, прикривен онај тражени одговор. Све у свему, прича је човекова чудна потреба да другима прича о себи,  верујући да прича о друг има .

             ОЦЕЊИВАЊЕ ШКОЛА И КРИЗА СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА Чини нам се да нико неће порећи чињеницу да већ десетак година тиња једно широко незадовољство стањем у српској просвети. То незадовољство постоји у народу, међу просветним радницима, ученицима и студентима.  Можда су једино лажно задовољни политичари, будући да је њихов задатак да умножавају оптимизам и обећања у боље сутра.  Не желимо овом приликом говорити о финансирању просвете и материјалном положају просветних радника. О томе је много говорено и писано а, у општој државној беспарици, тешко да се нешто значајно може побољшати. Подстицај за ово реаговање је  недавно објављен текст у Политици о оцењивању школа. Верујем да је ово оцењивање заиста било последња кап која је прелила чашу незадовољства.             Српска просветна „власт“ већ десетак година тумара  и бауља у мраку  квазиреформизма. Већ...

ШТА ЈЕ КЊИЖЕВНОСТ ДАНАС             Ништа данас не звучи нејасније од питања шта је савремена књижевност. Од времена кад је књижевност називана и поезијом прошло је много векова. У семантичку „кутију“ књижевности данас  увукли су се многи уљези и подмукло се лактају са истинским књижевним вредностима. Књиге ентузијаста почетника, радника, сељака , књиге пензионисаних службеница у кожном повезу са златотиском, надмећу се са Кафком, Камијем и Достојевским у јевтином брошу. Надмећу се сјајем , дебљином и заводљивим насловима. Поезија стихоклепаца надмеће се са поезијом лауреата, петпарачке приче неостварених жена надмећу се са Флобером и Толстојем. Надвикују се у ТВ рекламама , припрећују са плаката и билборда, размећу се шестоцифреним цифрама тиража, наградама и свим оруђима и оружјима. Потплаћени критичари наклапају на књижевним вечерима , смишљају допадљиве панегирике, подмећу, непристојно упоређују књижевни врбопуц ...