Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

                                                 О ПОВОДЉИВОСТИ   Жуан Mиро, Пас Увек ме је занимала природа људске поводљивости. У начелу постоје две врсте људске поводљивости, она кад се човек поводи за истинским вредностима, величинама и ауторитетима и она кад се човек, супротно разуму и здравој памети, поводи за неким извиканим или лажно проглашеним вредностима. Поводљивост је нарочито видљива у политици али и уметности. Недавно Бранко Драгаш у једном таблоиду записа следеће: „ Довољно је да се појави неки белосветски преварант и замлата да му Срби поверују. Довољно је да им каже неколико лепих похвала, да одржи ватрени говор, који мора у себи обавезно да садржи речи – слобода, правда, мора да се обећавају брда и долине, мора да се   лаже бесрамно и безгранично, мора да се пусте одани ловачки керови да се растрче по Србији и наш народ ће одмах, без питања и расправа, да крене за тим пробисветом и хуљом као да иде за неким светим човеком“. У једноме наведени аутор ипак греши

  ИВО АНДРИЋ О ВИНУ                                                              Много сам пића попио и много кафана видео ... Андрић, Знакови поред пута , стр. 447. Све што ја славим овим речима, прошло је једном кроз моја чула и моју свест, обрадовало ме и окрепило и оставило ми мисао о себи као једину стварност. Једна од тих ствари је вино . Андрић, Вино , Српски књижевни гласник, н.с., књ. LXI, бр. 3, 1940.               Још од античких времена писање и певање у славу вина везивало се углавном за књижевну боемију и уметнике дионизијског типа који су своје еросе, силе радости и стварања и музе, призивали вином. Много је писаца у светској литератури који су небројено страна посветили том свемоћном пићу чије се дејство могло поредити једино са божанским нектаром и амброзијом. Споменимо, на пример, да је славни Бодлер у Цвећу зла цео један циклус посветио вину, а велики је број наших романтичара, који су славили вино као подразумевајућег пратиоца стварања, љубави, весеља

                Требало је да прође 600 година па да рига српски, кнез Лазар, добије споменик у свом престоном граду а онда је требало да прође још педесет да добије други. Шта се то догађало толико векова да онај, у чији смо се лик и дело клели, добије споменик тако касно. Но и онај први који се појавио седамдесетих година прошлог века изазвао је праву буру на политичкој сцени ондашње Југославије. Цела владајућа екипа града на челу са председником Слободаном Јовановићем је пала, углавном због тог споменика и наводног великосрпског национализма.   Па који смо   ми то народ да се тако односимо према историјским личностима које славимо и величамо? Каква је то поданичка и удворичка свест народних вођа и трибуна?! Тешко питање.             Ето прођоше векови ћутања а дође нам век лаицизма и претеривања. Два споменика кнезу Лазару, један деспоту Стефану, други кнегињи Милици, Схимонахињи Ефросинији. И као што то у Крушевцу иначе бива, са видним закашњењем, јер први споменик Милици подиг

    Социолози културе тврде да постоји брутална култура, по аналогији, мислим, да постоји и брутално новинарство. Но, за разлику од бруталне културе, данашњем новинарству много више пристоји епитет   брутално у пуном смислу те речи. Новинарством сам почео да се бавим још далеке 1967. године и тада се у новинарству знало ко је ко и шта је шта. Није било сензационализма, лажних вести, јевтиних афера, трачарења, извргавање руглу неистомишљеника; није било порнографије, није било таблоида... Истина, тада још увек нису постојале новинарске школе, катедре и факултети, али су новинари углавном били писмени. Новинари и уредници долазили су често са Правног или Филолошког факултета, а они који нису имали факултетске дипломе имали су талента на претек. Сумрак српског новинарства почиње деведесетих са првим тзв. вишестраначким изборима и доласком на власт Слободана Милошевића. Државну телевизију узурпирала је власт и она је убрзо добила назив „ТВ Бастиља“. Партијски новинари су по декрету

        Кажу да у технологији рециклаже постоји једно правило: што се   предмет више рециклира, то брже   губи своја провобитна својства и квалитет. После одређеног броја рециклажа, он постаје само безвредно смеће. Чини нам се да исто правило важи и за данашње политичке прелетаче који у овом   постизборном (кризном) периоду рециклирају своје политичке биографије и придружују се добитничким странкама, коалицијама, одборничким групама и посланичким клубовима. Али да се подсетимо: то није изум новокомпонованих српских Шојића. Било је тога и у прошлом веку а и раније. Случај Јаше Продановића који је у својој политичкој каријери променио четири идеолошки опречне опције, одвише је цитиран па га   не морамо посебно истицати, али споменимо макар   онај заједљиви епитаф који су му савременици смислили а који гласи: „Титу веран, краљу одан – овде лежи Јаша Продан“. Ако је за утеху рецимо да је   и лукави Пашић својевремено имао оправдање за таква преобраћања   кад је рекао да „свако у млад