КИПАР У ОКТОБРУ

           

Познате су нам већ приче о Кипру у време туристичке сезоне, у време туристичке вреве и опаких јулских и августовских врућина, па и у време септембарских фестивала. Чини нам се да је много занимљивије Кипар посетити онда кад све то прође и кад острво почиње да живи својим правим, уобичајеним животом. Тако нам је и предложио наш пријатељ Алекс који тамо живи већ петнаестак година.

            На Кипар крећемо ноћним летом Rayanerа из Софије, кажу да је то најјевтиније. На првом кораку, међутим, увиђамо да то и није баш тако јер компанија има прилично ригидне цене за додатне услуге и пртљаг. Лет у трајању од око два сата протиче уредно а за све то време стјуардесе нам нуде храну, пића, парфеме па чак и европску лутрију. Разуме се, све се плаћа кешом или картицом. Слећемо у Пафос и, већ на првом кораку, се уверавамо да је дигитално доба стигло и овде. Пасош сами скенирате на дигиталној машини а притом вас и бесплатно сликају. Строги полицајац, као они из бивше Југе, ме пита где идем, који хотел сам резервисао и упорно ми тражи тикет из Софије. Показујем тикет али он опет тражи онај из Софије. Додатно се нервози кад сазнаје да идем код пријатеља, тражи његов број телефона. Најзад, утврђује да имам повратну карту. Мало му је непријатно али се не извињава. Стижемо у Пафос усред ноћи и возимо се према Лимасолу. Град скоро и не видимо, само се море каткад разазнаје. Возимо се левом страном пута, као у Енглеској. Наш пријатељ има ауто са десним воланом и то нам већ на уласку прави комичну ситуацију јер ја, по навици, седам на место сувозача, али овде је то место возача. Пријатељ ми појашњава да су Енглези одавде отишли готово јуче и да су многе навике остале а остали су и многи Енглези. Да је то тако уверавам се већ ујутру јер, после обавезне плаже, по плану идемо у посету код породичног енглеског пријатеља Дејвида. Дејвид има огромно имање, луксузну вилу са базеном и тениским тереном. Дејвид је живахни дедица од 85 година а има жену Џени која је десет година млађа. Пријатељ ми каже да му је Џени пета жена. Састајемо се на тениском терену, упознајемо се и, без много приче, почиње дубл меч, млађа српске екипа против старије енглеске. Наше сумње у тениску вештину Енглеза се брзо потиру, јер дедица узвраћа жестоко а и трчи солидно. Било како било, завршили смо меч јер нас је већ притискала октобарска(!) врућина. Џени, као љубазна домаћица нас  позива на кафу што ми и прихватамо. Прилика је да изблиза видимо Дејвидову луксузну вилу. Пријатељ ми појашњава да су некретнине на Кипру прескупе, цене станова нису испод 150 хиљада евра а цене кућа се крећу од два па све до двадесет милиона. И заиста, пред очима нам искрсава луксуз у пуном сјају. У кући као послуга раде четири лепе Филипинке, а видели смо и једном младог Филипинца који на скутеру нешто развози по имању.  Поред базена испред виле испијамо кафу а Џени доноси и воћну торту и плус неке укусне колаче. Дејвид жели да нам покаже унутрашњост куће. Ентеријер је урађен са укусом а на зидовима су огромна платна која приказују непознате поморске битке. (Сваки Енглез сматра да је морнарица понос Енглеске.) Дејвид нам прича како је у његовој школи од сто ђака био најгори ђак који је веома слабо памтио, а ли ето, и такав ђак је све ово створио. У тој причи примећује се његово огромно задовољство, да не кажемо хвалисање.

            

Наш анбициозни пријатељ жели да нам покаже Кипар у целини и сва она места која обични туристи не могу видети. Одлазимо зато на вечеру у једно кипарско село и у ресторан на гласу. Власник спрема домаће специјалитете са свог имања а има и прелепу винарију. Почиње да се приноси тзв. кипарско мезе. Приношење траје добра два сата па се логично питамо има ли краја овом мезелуку и ко ће све то да поједе. Ресторан је крцат туристима из свих крајева света, грчка музика уживо и неизбежни бузуки. Наш пријатељ Алекс наручује, нама познату песму, Сагапо. Кажем, лепа љубавна песма, али он ме исправља и додаје да многи не знају да је то песма испевана у оно време кад су Грци морали да напусте Смирну. Дакле, песма пева о туговању за Смирном.

            Тога дана упознали смо и Алексову школу борилачких вештина која се налази у строгом центру Лимасола. Школа се башкари у центру окружена банкама и продавницама скупе луксузне робе. Место је ствар престижа.

            Ако Лимасол има нешто преко 200 хиљада становника, Ларнака удаљена шездесетак километра је нешто мања. Прелеп град са мноштвом хотела и безброј плажа који подсећа на шпанске луксузне дестинације. У Ларнаки је и аеродром много већи од онога у Пафосу.

            Трећег дана у плану нам је било да посетимо једну дивљу плажу и да се ослободимо оних уштогљености урбаних плажа где вас послужују скоцкани конобари и на којима добијате дебеле пешкире, огромне сунцобране и лежаљке са  заслонима за сунце, ако нешто читате.

Опет одлазимо у Пафос и проналазимо огромну песковиту плажу каква се виђа само на разгледницама са далеких дестинација. Усред октобра вода је необично топла. На тој плажи се легу корњаче и она је предмет посебне пажње кипарских студената биологије и еколога.  Алекс сматра да не смемо заобићи чувени хотел Колумбија који је у власништву бродарске компаније са истим именом. Луксуз на сваком кораку. Наручујемо кафу и колаче и гледамо то архитектонско чудо, тај земаљски рај. Чини се да онај који је градио овај комплекс није размишљао о новцу. Чини ми се да овде нису потрошени џакови пара, већ камиони пара. Сваки даљи опис је излишан.

            Следећег дана пут нас је водио на планину Тродос. Пењемо се најпре до једног етно села које је аутентично сачувано из минулих векова. Ручамо у хотелу који је направљен од старог млина али га то не спречава да нам показује свих пет звездица. После ручка пењемо се уз планину и све више се уверавамо у величину и раскош Тродоса. На самом врху  уочавамо цркву која посвећена архиепископу Макариосу, црквеном великодостојнику и државнику. Прво свраћамо у манастир Кикос у чијем се комплексу налази и богати музеј. Кикос је монуметална грађевина а црква је богато живописана и украшена велелепним иконостасом и полилејима од злата и кристала. На врху Тродоса дочекала нас је бронзана фигура архиепископа Макариоса необичне величине. Све указује колико је поштовање Кипрана према свом духовном оцу и државнику. Такве монументе видели смо само у Русији.

            Предвече стижемо у Никозију. Дочекује нас град налик на све европске престонице а на самом улазу и један мамутски шопинг мол који нуди све, од игле до локомотиве. Желимо најпре да видимо границу, неку врсту берлинског зида. Престижемо један џип плавих шлемова и улазимо у град.  Главна улица је налик нашој Кнез Михаиловој, разлика је само у томе што је на средини граница. Тамо је турски део града а овамо кипарски. Алекс нам показује кафић који је буквално преграђен барикадом од џакова са песком. Са оне стране барикаде посматра нас турски војник и то не смемо да фотографишемо. У кафићу седе људи и мирно испијају кафу. Жлели смо да уђемо и у турски део. Свесни смо свих процедуралних непријатности у таквим ситуацијама. Прелазимо пешице уз сву граничну процедуру каква се практикује на границама. Турски део је успаван и без људи. Пролазимо улицом која је преко дана тржни центар, оријентални базар. Све је прилично је запуштено и прљаво. Са леве стране стоји слабо осветљена  католичка катедрала коју су направили Венецијанци. На катедрали су придодата неколико минарета тако да је то сад њихова џамија. (Већ виђено у Истамбулу.) Враћамо се са неком врстом олакшања у кипарски део града и добар део времена трошимо код једног старог и искусног галеристе.  У мислима се спремамо за дуг пут до Лимасола а сутрадан до аеродрома.  Са благим осећајем нелагоде знамо да нас се опет очекује она иста електронска процедура на аеродрому у Пафосу и онај намрштени бркати полицајац. Надамо се да нећемо више бити сумњиви путници.