РАСКРЕЧИЛО МИ СЕ ПЕРО (Мастионица, перо, пенкало)

Припадам генерацији којој је судбина одредила да у овоземаљском животу виде све најважније технолошке новотарије. Није зато никакво чудо што само моја генерација ( и неколико других)  знају шта значи краснопис, таблица за писање, мастионица, држаља и перо. Али, ето, моју генерацију је то исто време приморало да научи шта је Web, Word, Excel, Window, Power Point, фајл и  интерфејс.

Сећам се да нам је давне 1957. године учитељ рекао да смо ми прва генерација која ће писати у свескама. Наши старији другови домаће задатке су писали писаљкама на црним таблицама а грешке исправљали сунђером. Исто тако ми више нисмо имали Краснопис, али смо имали предмет који се звао Лепо писање. Постојала је и нарочита свеска за лепо писање. Постојала је и оцена за лепо писање. Одличну оцену из лепог писања, да не кажем преписивања, добијали су само изузетну уредни ђаци, а лоше оцене они који су шкрабали, мрљали или имали рукопис као сврачије ноге, како је обично говорио наш учитељ.

Постојала су и нека правила кад се и како писало и чиме се писало. Обичним графитним оловкама писало се у школи а мастилом домаћи и писмени задаци. Оног дана кад се писао тзв. писмени задатак сваки ђак је морао да понесе своју бочицу мастила, своју држаљицу и бар два пера. Учитељ је на столу држао мастионицу, дрвену кутију у којој је стајало мастило и перо а и ми ђаци смо на својим скамијама имали једно удубљење где је стајало мастило. Приликом писања сваки ђак је морао безброј пута да умаче перо у мастило како би рукопис био уједначен. Али ако вас је, не дај боже, друг гурнуо онда су се могла десити бар два малера: да вам се проспе цела бочица мастила или да вам се „раскречи перце“. Ово последње је било нарочито погубно, јер са таквим „раскреченим“ (искривљеним) пером нисте могли да наставите писање.

Дан кад су моји другови основци имали писмени задатак у школи био је врло препознатљив по томе што је сваки ђак имао плаве прсте од мастила. Но, било је и оних непажљивих који су се мастилом умусавили по лицу.

Једнога дана, сећам се, видели смо прво пенкало. Бого мој, какво је то одушевљење било имати ПЕНКАЛО! Онај који је имао ту чаробну справицу био је главни баја у одељењу. Тада ми нисмо знали да је ту справицу много, много раније патентирао извесни Славољуб Пенкала пореклом Пољак и Чех а натурализовани Хрват. Но, наши конзервативни учитељи бранили су коришћење те новотарије па су нам мастионице, држалице и перца још дуго загорчавале живот.

Тако је то онда било.

Данас се ретко може наћи ђак који вам може објаснити како се то некад писало пером и мастилом, а перо је добило име по гушчијем перу са којим су писали наши преци. Пенкало је, рекосмо, име добиле по творцу Пенкали. А данас, у ери компкутера лаптопова и таблета ђаци су већ скоро заборавили писану ћирилицу. Ми последњи мохиканци и жртве технолошке револуције још увек знамо али и нас време приморава да читамо и пишемо онако како нико пре нас није. Да се то ново  „зло“ приближава говорио сам својевремено својим студентима. Говорио сам и са ентузијазмом како не бих  наличио оним нашим учитељима који су се здушно противили употреби пенкала. Како не бих био тај наречени конзервативац кад крећем на годишњи одмор не носим хрпу књига већ Иридер илити електронски читач који има бар десетак књига.