КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ ЈЕ ОКСИМОРОН

Чини се да разне белосветске новотарије нигде у свету нису наилазиле на такву добродошлицу као код нас. Све што је долазило са Запада већ пола века  се код на  примало  као пожељно и вредно. И не само да је то у широком масама безрезервно прихватано, већ је често улазило у домен политике, науке и образовања.

Већ двадесет година скоро термин КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ опседа нашу културну, уметничку и академску јавност. Ако данас на Гуглу укуцате КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ добићете најмање педесетак одредница, од википедијског појашњења термина  до бројних огласа и реклама за курсеве тзв. креативног писања. Ићи на курс креативног писања данас у граду је ИН, као што је и нафакултету знак наводне отмености и прогресивности. Но, пођимо само од назива (имена) КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ. Ко се бар мало разуме у теорију књижевности  лако ће закључити да је реч о буквалном оксиморону. Ако је нешто писање (дакле не  бележење, записивање, дневничарење) оно мора бити креативно. Дакле, ако се тежи уметничком чину, који је, сам по себи, креација, онда је ово кретивно поред писања сувишно или искључиво. Но, верујемо да је навада дошло од помодности речи креативан па се тако прикачила писању.

Ако радозналости ради прелистамо неке факултетске силабусе лако ћемо сазнати да је, по мишљењу учених глава, циљ креативног писања „упознавање поступака и форми у свим фазама стваралачког процеса од надахнућа до ауторског дела и његове презентације јавности. Или: да се на стваралачки начин (мисли се на студента) бави различитим аспектима креативног писања... По завршетку курса студенти ће бити оспособљени да наставе са индивидуалним стваралачким радом“ итд, итд. Такође читамо да је циљ таквог курса стицање основних теоријских сазнања о креативном писању. Мени бар досад није позната ниједна теорија креативног писања, сем неких књига које се тзв. креативним писањем баве на начин књижевних теоретичара и то више онако изокола. Уосталом, ако би постојала, тај неко би се усудио да налупа гомилу несувислости или реши квадратуру круга. Писање није шаблон ни обичан занат, писање  настаје као последица инспирације а подразумева ауторов таленат, имагинацију, ерудицију, емпатију, искуство, ауторово језичко и стилско богатство па и још много тога. У том смислу поставља се и једно логично питање може ли списатељски занат (означен као креативно писање) предавати неко који истински никад није написао бар једну причу. Многи од њих, сем семинарских радова на студијама и радова на писменим испитима, заиста никад ништа нису написали а, то ће рећи ни објавили. Може ли се тако нешто предавати само на основу елелментарних студијских (кнњишких) знања?! Може ли се доћи до уметничке креације само на основу  „упознавања студента са основним техничким, стилским, жанровским и тематско-садржинским аспектима креативног писања“? Мислимо да не може а не може зато што је књижевно стварање високо креативан чин који врло често не подлеже никаквим правилима и теоријама. Писање је укрштај свих оних наведених услова  који су негде у дубинама ауторове личности  (психе, или душе) у полифонији ауторових емоција и ауторовог ratia. И да не пропустимо и те чињенице да је један значајан број светски познатих писаца био теоријски потпуно „неписмен“. Елем, све оне приче о занатским конструкцијама жанра, стила, композиције падају у воду. Те приче остају само за полазнике курса тзв. креативног писања које им као догму сервирају некреативни наставници.  А тим наставницима би се могло поставити и једно етичко питање: може ли се тај „занат“научити од шегрта. Ако се и може научити, онда се може научити само од мајстора. Но, прави мајстор никад не би пристао да се бави таквим немогућим  послом зато што би својим ученицима морао да објашњава како настаје оно што и он не зна како настаје.