Постови

КАД ВАМ ОЧЕВИ ДОВИЈУ РАТ

Слика
  КАД ВАМ ОЧЕВИ ДОБИЈУ РАТ (Удес моје генерације)   Све срећне генерације наличе једна другој а свака несрећна генерација несрећна је на свој начин. После реинтерпретације ове Толстојеве мисли сетих се за почетак и оне мисли Милорада Павића да нема ничег горег но да вам очеви добију рат. Наизглед парадоксална мисао упућује нас на дубље промишљање зашто   би то било лоше да вам очеви добију рат. У суштини нема ничег лошег, али добијени рат   је у свим временима и свим друштвима подразумевао поратну „деобу плена“.   Победнички венци и одликовања су подразумевајућа ствар а много конкретнија ствар биле су борачке пензије и надокнаде а потом и значајна места у државној служби. Истина, пензије су понекад биле и лажне, али оданим друговима се морало прогледати кроз прсте.   Моја генерација, нажалост, припала тој групацији генерација чији су очеви добили рат. Дакле, све оне генерације педесетих осуђене су да трајно и дубоко остану у сенци генерација тридестих. Верујем да се ова тврдња мо
Постави коментар
Прикажи све

ОРДЕНИ, МЕДАЉЕ, КОЛАЈНЕ И ПРИЗНАЊА

Слика
  Орден од латинске речи ordo ред, имао би значити припадање реду, а припадање реду означава посебност и издвојеност од масе или пука. У данашњем значењу орден је одликовање за грађанске или војне заслуге, али данас се користи и у верске и еснафске сврхе. У основном смислу сва одликовања су етичка или естетска категорија. Дакле, одликоване особе   требало би да недвосмислено, у етичком или естеском смислу, задовољавају строге критеријуме институције, организације или државе.   Тако, рецимо, данас нико не може спорити одликовања српске хероине Милунке Савић, мајора Тепића или Нобелову награду Иве Андрића. Власници одликовања су и многи непознати и безимени хероји, дакле, обични људи из народа. Ипак, после Другог светског рата, чини нам се, почиње да се јавља „инфлација“ одликовања. То свакако започиње комунистичким удворичким додељивањем трећег Ордена народног хероја маршалу Титу а онда се наставља умножавањем тзв. споменица па све до данашњем додељивању националних пензија поједини
Постави коментар
Прикажи све

СЛУЖЕЊЕ, КАЂЕЊЕ И ПРИНОШЕЊЕ

Слика
                         Чин служења, кађења и приношења наш мали и довитљиви човек позајмио је из религије: обожавање и адорација претходи овом тријадном чину, али увек са призвуком оне старе рокерске опаске „да те мрзе ал да ти се диве“. Свог идола они у души дубоко мрзе, али на јавној сцени му предано служе, каде и приносе. Јер забога, ако су    било колико близу „божанства“, онда су и они неко мало мање божанство. Мало али ипак божанство!             Служење, кађење и приношење присутно је у свим порама људског друштва и свим срединама, али је највидљивије и најприсутније   у провинцији. Наш мали, али болесно амбициозни човек, који ни по чему није успео да добаци до неких олимпских висина, биле оне спортске, политичке или уметничке, учиниће све да се на прстима попне до престола великих. Сплеткарење, удворништво, обмањивање, најбезочније лагање,   само су неке од његових омиљених техника. Ипак, он је најсигурнији у гомили, у удружењу. Сигурност му нарочито расте ако је у тој го
Постави коментар
Прикажи све

СПЕЦИЈАЛНА ОПЕРАЦИЈА И ЊЕН УТИЦАЈ НА РАЗВОЈ КЊИЖЕВНИХ И РЕТОРИЧКИХ ЖАНРОВА

      Ова свеприсутна специјална операције КОРОНЕ, поред многих опасних и штетних ствари, учинила је и понешто добро. Ето, да човек не поверује, утицала је на развој једног реторичког жанра који уче(в)њаци зову НЕКРОЛОГ. Морам на жалост да констатујем да смо због те специјалне операције изгубили многе умне главе а и подоста локалних величина. Шта се може, корона не бира. Но, све ми се чини да је много, баш много, плачљивих   некролога написано и изговорено о овим локалцима који су за мало па постали национални и интернационални. Они су некако били ближи народу и народ их је волео као својту, како каже наш сељак.             И шта тамо чусмо и прочитасмо? Па рецимо овако: покојник је био значајан културни и јавни радник који је веома ценио јавно изговорену реч, јер реч ОБАВЕЗУЈЕ. (Како је то мудро речено!) Био је члан многих одбора, пододбора, комисија, делегација, жирија. Био је члан многих клубова и удружења. Повераване су му многе функције, што плаћене, што неплаћене. Био је по
Постави коментар
Прикажи све

У ТИШИНИ НЕРИЋ ХАНА

Слика
                  На око 135 римских миља од Београда и 535 миља од Цариграда, између алексиначког ђумрука и јуначког Делиграда, у тромеђи села Рутевца, непостојећег села Буљана и такође непостојећег села Смољановца, изграђен је некада давно Нерића хан. Сазидао га је неки Цинцарин или неки Турчин, тик уз Цариградски друм, у долини коју високо надмашује љута равничарска кошава и послонски северац. Баш згодно место у равници која се дотиче Мозговачке реке и моравских врбака и мртваја. Ако је веровати педантним историчарима било је то једно од   43 места где су се путници   намерници могли одморити од свог пута до Цариграда или од Цариграда до Београда.   Као и сваки хан или каравансарај имао је велику зграду за смештај гостију и другу за смештај коњских и воловских запрега са сеником. Речено језиком данашњeг човека био је то велики мотел са пространим паркингом. Летописци бележе да се на таквим местима налазила и нека врста пијаце за размену пошиљки и обичну трговину, затим кафана
Постави коментар
Прикажи све

ПРОЈА СА ЧВАРЦИМА КОД ДИМИТРИЈА

                Има таквих посебних места која нису ни бифеи ни кафане ни ресторани   а по ономе што се у њима догађа и чинодејствује   по многоме наличе кафани. Шездесетих и седамдесетих година такво место беше вајарски атеље Димитрија Симића. О догађајима у том волшебном месту већ сам писао у књизи Живописци коју сам објавио деведесетих година минулог века. Подсетићу оне који су читали а обавестити оне који нису читали да се прича звала Димитрије Симић се одликује бранећи светог Луку – истинити апокриф о усекованију живописца .             Тих година негде, баш тачно не знам да сведочим, Димитрије и ја смо били професори Крушевачке гимназије. У Гимназији, као озбиљној школи која је високо изнад улазних врата имала натпис Реална гимназија , по природи ствари, није могло било занимљивих прича. Занимљиве приче догађале су се углавном у Димитријевом атељеу у тадашњој улици Милоја Закића.   Сви су знали да је Димитрије одмах након одржаних часова одлазио у атеље, а атеље, како беше
Постави коментар
Прикажи све

КОЛАРАЦ И ДЕВОЈКЕ У ЛЕТЊИМ ХАЉИНАМА

  КОЛАРАЦ И ДЕВОЈКЕ У ЛЕТЊИМ ХАЉИНАМА   Не знам зашто баш ове самотне вечери Док ми се зидови примичу, мислим на вас, Девојке у шареним, летњим хаљинама Драган Јовановић Данилов, Девојке у шареним, летњим хаљинама   Кад у пролеће оживе кафанске баште и кад улица проговоре, на челу те колоне постави се Коларац , наше омиљено састајалиште. А ко смо то ми, написано малим словом. Па студенти филологије и филозофије из комшилука, заједно са братском заједницом из уметничке Академије. У паузи између предавања, у подне, после танког ручка у мензи код Три костура, касно поподне или предвече, дангубили смо и доконали у башти Коларца посматрајући лепе Београђанке, распојасане и скоро припремљене за лето. Не промичу нам ни згодне снаше, манекенке, напирлитане студенткиње, глумице и балерине, певачице и банкарске службенице. Милује нас мирис њихових парфема кад се очешу о наше столице и лепо нам је кад нас погледају, ма како то било случајно и безначајно. Све што је женско и лепо изл
Постави коментар
Прикажи све