Blog Milentija Đorđevića *Hic iacet lepus*

            Од деведесетих година прошлог века или од такозваних демократских промена, српско образовање је непрестано на низбрдици. Свака нова реформа је била је лошија од прошле а сваки нови министар гори од претходног. За четврт века, после бројних избора, изборних победа и прослава,  свака нова влада образовање је смештала на помоћни колосек. Са тог колосека могло се само уском траком до балканске провинције и никуд даље. Оно нешто угледања на европске узоре сводило се на некритичко преузимање и пуко преписивање. У исто време сви су тврдили да је образовање темељ друштва, да је њихов приоритет, основна претпоставка развоја,  да му треба посветити пуну пажњу сада и овде и у све веке... Али обећања су била само обећања, а просвета је тонула у све дубљи глиб. Пуцало је по свим шавовима, урушавало се из темеља, лево и десно, напред и назад. Безуспешне реформе система образовања које су водили ad hoc тимови  пр...

            Годинама у нашој нашој медијској и квазинаучној стварности опстаје идеја о Србима као најстаријем, светском, небеском и божјем  народу. Разуме се,  као Србину то ми годи, али као разумном човеку који је понешто и прочитао, научио а потом и критички промислио, то ми ових дана вређа здрав разум. Истовремено ми се намеће питање зашто је баш историја (учитељица живота)  оно поље за извођење показних вежби извесних полуинтелектуалаца, аматера, сензационалиста, лажних националиста и, опростите за јаку реч, будала. А начитао сам се свакаквих  књига и наших и хрватских и белосветских. Не могу да се не сетим оног Роберта Салинаса Прајса, Мексиканца, који Троју пронађе у Габели у делти Неретве, сећам се и разних Мирослава, Андрејића, Деретића па и крушевачког вајара Милутина Јовића који својевремено написа књигу СРБИ СА ЗЕМЉЕ. И мислим да је тај Милутин баш дибидуз застранио кад је крушевачким гимназијалцима ...