СИГНАЛИЗАМ И НАДРЕАЛИЗАМ

            

ОЦЕЊИВАЊЕ ШКОЛА И КРИЗА СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА

Чини нам се да нико неће порећи чињеницу да већ десетак година тиња једно широко незадовољство стањем у српској просвети. То незадовољство постоји у народу, међу просветним радницима, ученицима и студентима.  Можда су једино лажно задовољни политичари, будући да је њихов задатак да умножавају оптимизам и обећања у боље сутра.  Не желимо овом приликом говорити о финансирању просвете и материјалном положају просветних радника. О томе је много говорено и писано а, у општој државној беспарици, тешко да се нешто значајно може побољшати. Подстицај за ово реаговање је  недавно објављен текст у Политици о оцењивању школа. Верујем да је ово оцењивање заиста било последња кап која је прелила чашу незадовољства.

            Српска просветна „власт“ већ десетак година тумара  и бауља у мраку  квазиреформизма. Већ најмање десетак година праве се стратегије и покушава да се, пресликавањем неких страних модела, некритично накалеми нешто српској просвети. Све то се на велика звона проглашава за савршено и спектакуларно. Мислим да је све почело кад је политика  преузела кормило од науке и кад су  министри просвете  почели да долазе из  тзв. побочних струка  ( статистичари, професори разних менаџмената итд) а старо је правило да министар просвете треба да буде школски човек. То заправо значи да је то човек са великим просветним стажом и великим знањем и искуством. Све што се догађало на врху преносило се у нижим структурама власти. За начелнике школских управа, после бројних избора и подела колача власти, постављани су партијски људи, често без искуства и компетенције, а онда су се, по истом моделу, постављали директори новоформираних центара за едукацију , врло обично млади људи без искуства, а често и из оних струка где се током студија једва чуло за педагогију, дидактику, методику или психологију. Партијском поделом колача власти тако су постављани и директори школа па је сам господин случај могао пронаћи директора из неког локалног покрета или измишљене странке који би истински могао бити директор. Други погрешан корак био је свакако онај кад се министарство одрекло сарадње са наставничким факултетима и методичари стављени на листу непожељних. Разуме се, мислимо на онај тренутак кад се обављање стручних испита преселило са факултета у министарске одаје. Том приликом методичари су добили маргиналне улоге, а главну реч су водили психолози и делимично дидактичари. ( О томе сам својевремено писао у Политици). Трећи погрешан корак био је кад су се  тзв. усавршавања наставника поверена тзв. едукаторима . Реч је о наставницима и професорима који су завршавали некакве курсеве и тренинге и тако постајали „лиценцирани“ едукатори . Колико је таква ствар била погубна и бесмислена најбоље се могло видети из текста Душка Бабића под насловом Толеранција и искључивост који је својевремено објавила Политика. Поменути аутор наводи како су ти „ предавачи најчешће потпуни анонимуси, без иједног објављеног рада, који су потребна знања стекли на курсевима у трајању од неколико месеци. Ево, рецимо, како себе титулира један од тих инструктора–предавача: социјални педагог, тренер из области мировног образовања и психодрамски терапеут. Да се човек уплаши од толиког знања и способности“.

            Ево данас је на сцени бура у чаши воде око оцењивања школа и да, ето, географи оцењују наставнике и професоре језика и књижевности, физичари музичаре итд. Елем, нема тога објашњења ни ауторитета који може потврдити озбиљност таквог чина. Као дугогодишњи методичар видео сам много часова својих малђих колега који су формално дидактички били исправни а стручно и методички скандалозни. И сад замислимо физичара који је дошао да слуша како професор тумачи Достојевског или Андрића или како обрађује садржаје из фонетике и фонологије. Ако је пак реч о статисци: бројању часова, наставних средстава и изостанака ученика, нека им буде. Узгред, постоји и нека наука о оцењивању која се зове докимологија. Можда ће она помоћи тим проценитељима.